Ljudi po prirodi nisu telepate. U nekim situacijama u kojima dolazi do snažnog emocionalnog prenosa od jednog čoveka ka drugom, u suštini se više oseti emocionalno stanje nego reči čoveka, jezik tela ili akcije. Postoje slučajevi u kojima postoji bliska veza između ljudi, kao na primer između majke i deteta, i tada se mogu osetiti neke situacije opasnosti ili stresa, na daljinu. Ovi slučajevi obično izazivaju mnogo pažnje, i pojedinac ih trajno pamti. Ovo se događa zato što se ovakvi slučajevi veoma retko dešavaju.
U načine komunikacije sa našim kontaktiranim spada i telepatski razgovor, koga kontaktirani može, a ne mora biti svestan. Telepatska misao, ljudima, veoma liči na dnevne snove. Misli jednostavno dolaze same od sebe u glavu kontaktiranog. Ovi razgovori se razlikuju od dnevnih snova po tome što u sebi sadrže element razgovora, i po tome što kontaktirani može razmišljati o nečemu izvan njegovog ličnog iskustva. Svaki čovek sa kojim razgovaramo je durgačiji. Neki čuju naš glas, mentalno, bolje nego ostali. Neki ne mogu da odole da ubace sopstvenu notu. Neki vode razgovor u pravcu u kojem žele. Sveukupna efektivnost komunikacije zavisi od ovih i od drugih stvari. Efektivnost se takođe može menjati tokom vremena, i razgovor može postati više ili manje uspešan. Naše telepatske misli kontaktirani razumeju u svom domaćem jeziku, ako se radi o rečima. Međutim, mnogo pre nego što se reč formira u njihovom mozgu, oni razumeju koncept. Reči su možda prvi eksterni kontakt koji ljudi imaju sa nekim konceptom, ali one u stvari predstavljaju krajnji proizvod procesa konceptualizacije.
Reči se formiraju kao rezultat razumevanja koncepta od strane ljudskog mozga i povezivanja ovog koncepta sa zvucima koje ljudi proizvode u određenim situacijama kao što su izražavanje neslaganja ili uzdasi, ili sa zvucima koje objekti proizvode u određenim okolnostima kao naprimer udarci ili zveckanje, i konačno povezivanje ovoga sa zvucima ili simbolima koje drugi ljudi prave kada opisuju dati koncept. Prvo dolazi koncept, a zatim simbol koji ga opisuje - pisana ili izgovorena reč. Mi prenosimo koncept kontaktiranom a onda oni ubacuju reči. Kada nam oni odgovaraju, telepatski, oni prvo smisle koncpet, koji mi dobijamo, a zatim oni u sopstvenom mozgu koncept proširuju na reči koje ga opisuju. Ovo se dešava automatski, tako da formiranje reči ne možete isključiti. Međutim, reči koje kontaktirani formira u svom umu nisu neophedne za komunikaciju sa nama. One jednostavno predstavljaju suvišnu buku, i mi ih ignorišemo.