Kada neko upućuje molitvu svom Bogu, zar on u suštini ne upućuje Poziv? Zavisi od molitve, a naročito od želje koja se krije iza molitve. Mnoge molitve predstavljaju rutinu, koja se obavlja na isti užurbani način na koji se peru zubi, čisto da bi se otaljao posao. Druge molitve, iako predstavljaju rutinu, se čine na uzvišen način, pun osećanja, i ovo može ali ne mora predstavljati Poziv. Da li molitva jednostavno predstavlja zahvaljivanje za dom, zdravlje i blagostanje? U ovom slučaju ona spada u istu kategoriju kao i razmišljanje o životnim okolnostima i shvatanje da je veći deo života van kontrole pojedinca. Kada se molitve upućuju sa osećanjima i sadrže u sebi zahtev, one u suštini predstavljaju Poziv, i bez obzira na to koje se reči upotrebe i kome su upućene, onaj koji bude odgovorio na Poziv će u stvari odgovoriti na nameru, a ne na reči. Ako neko rečima zatraži da njegova mala sestra bude zaštićena, ali u srcu i duši u stvari zatraži da uskoro umre, onda on nije uputio poziv orijentisanima na Služenje-drugima. Isto tako, molitve u kojima se traži blagoslov za sebe najverovatnije će navesti orijentisane na Služenje-sebi da odgovore.
Sa druge strane, iskrene molitve za pomoć drugima predstavljaju poziv upućen orijentisanima na Služenje-drugima, kao što smo na primer mi sami. Onima koji misle da u ovoj izjavi mi u stvari tvrdimo da smo Božiji anđeli, odgovorili bismo da sva Božija bića koja odgovaraju sa ljubavlju u srcu kako bi pomogli drugome predstavljaju Božije anđele, a tu spadaju i ljudi koji se sada nalaze na Zemlji. Šta je u stvari anđeo, ako ne onaj koji čeka da pomogne kada je to potrebno, ili kada je pozvan?